- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ne mo­že da­nas čo­vjek iza­ći na uli­cu a da ga ne sret­ne ka­kvo pa­šče. Klem­pa­vo, ili po­dig­nu­tih uši, iz­gu­blje­no ili ono ko­je pre­ža ne­kog da uje­de, pla­šlji­vo, drh­te­će, ili uhra­nje­ne run­do­ve, vi­so­ke do­ge, ko­je su za­do­volj­ne ži­vo­tom kao i nji­ho­ve ga­zde.
Ni­je da se pas i čo­vjek ne ra­zu­mi­ju. I pas „zna” ka­ko ga po­gle­da čo­vjek kad ga sret­ne na uli­ci. Pas, kao da i ne­će, ugra­bi da sni­mi ka­ko ga čo­vjek po­gle­da, i za­pam­ti, za­pi­še to na ta­bli­ci svog sr­ca.
Pas zna ho­će li čo­vjek da ga uda­ri, tj. pre­ve­ga­ri zbog ne­če­ga, ili ne­će. Kad vi­di čo­vje­ka ko­ji no­si štap, pr­vo utvr­di to. Pas to utvr­di ne­vje­ro­vat­nom br­zi­nom, da­kle i pri­je ne­go čo­vjek po­teg­ne štap, pas već bje­ži, ski­či, ku­ka, okre­će se, da vi­di tu­če li ga ovaj još. Pse­će pred­vi­đa­nje je tač­no, če­sto tač­ni­je od ljud­skog.
Pas, ta­ko­đe, zna na ko­ga smi­je da za­la­je, na ko­ga ne smi­je, ko­me će se skru­ža­ti pred no­ga­ma, i za­vr­će­ti re­pom, od ko­ga će po­bje­ći kao od đa­vo­la, ili pra­ved­nog su­di­je. Ra­ni­je u na­šim kra­je­vi­ma bi­lo je ma­nje pse­ćih pa­smi­na, da­nas su se te pa­smi­ne umno­ži­le, ta­ko iz­u­kr­šta­le, da bez ki­no­lo­ške edu­ka­ci­je čo­vjek ne mo­že da zna ono­li­ko ko­li­ko bi mo­rao da zna o psi­ma.
Ima da­nas lju­di ko­ji se ni­čim i ne ba­ve ne­go psi­ma. Idu na ča­so­ve ki­no­lo­gi­je, iz­u­ča­va­ju ki­no­lo­šku li­te­ra­tu­ru, re­dov­no še­ta­ju sa psi­ma, si­pa­ju im u ko­ri­to, tu­ši­ra­ju ih, par­fe­mi­šu i pri­ča­ju s nji­ma. U lju­de ne mo­ra­ju da se ra­zu­mi­ju, ali u pse mo­ra­ju.
Pre­tje­rao sam, ali ni­je­sam ni pre­tje­rao. Ni­je­sam još ni po­čeo. Jer me­ni ov­dje valj­da ni­je cilj da pi­šem o psi­ma. Psi su kod me­ne ne­što uz­gred­no, us­put­no, od­ma­ram se dok pi­šem i re­đam sli­ke. Ko pi­še, mo­ra da ima div­ne ča­so­ve od­mo­ra. Re­ci­mo pi­sa­ti o psi­ma, lep­ti­ri­ma, vrap­ci­ma, mra­vi­ma, bu­ba-šva­ba­ma, ko­mar­ci­ma, oso­vi­ma, pa i pče­la­ma. Ovo pi­sa­nje, na­rav­no ni­ko­ga ni na šta ne oba­ve­zu­je. Kao ho­će dva mi­nu­ta da se od­mo­ri, ma­lo dru­ga­či­je po­gle­da na stva­ri i po­ja­ve oko se­be, o ko­ji­ma ni­ko ni­ti pi­še ni­ti pri­ča. A tih stva­ri i po­ja­va je si­ja­set. Na­u­či­li smo da ne vi­di­mo i ne ču­je­mo mno­go šta iz na­še ne­po­sred­ne oko­li­ne. Kao da je sve u po­li­ti­ča­ri­ma, kri­mi­nal­ci­ma i glum­ci­ma. Ne­ka pri­ča o psu ko­ji ni ime­na ne­ma, mo­že bi­ti va­žni­ja ne­go o čo­vje­ku ko­ji je iza­šao na nam i glas.
Je­ste li vi­dje­li ne­kad da pas ne­kom iz­ne­na­da po­ka­že zu­be? Ni­je spre­man da uje­de, sa­mo po­ka­že zu­be. Jer zna da će i sa­mo po­ka­zi­va­nje zu­ba bi­ti do­volj­na opo­me­na ono­me ko­ga opo­mi­nje. Tač­ni­je, spre­man je da uje­de, ali tu sprem­nost još za­dr­ža­va da bi ve­ći strah za­dao.
S dru­ge stra­ne, vi­dje­li ste ka­ko se dje­ca igra­ju sa psi­ma. Za­vla­če mu ru­či­ce u usta, i pas ih nje­žno gloc­ka, sko­ro mi­lu­je, po­ka­zu­ju­ći svo­ju dru­žev­nost i du­šev­nost. Na­rav­no, ta­kvi su pri­zo­ri ri­jet­ki, ali ih ima, a to je do­volj­no ov­dje da pro­ši­ri­mo pri­ču o psi­ma, i po­gle­da­mo s dru­ge stra­ne. (Pri­mi­je­će­no je već, kad pi­šem ili pri­čam o psi­ma, da to ni­kad ni­je sa­mo pri­ča o psi­ma. Ako su pri­če o psi­ma, uvod­ne pri­če o lju­di­ma, on­da je či­ta­lac pri­nu­đen da jed­no či­ta a dru­go da mi­sli. Za­to pi­scu, kao i či­ta­o­cu tre­ba vi­še pa­žnje. I da bi­ra ri­je­či i mi­sli.
Ali po­što već sko­ro na­pi­sah, na­so­vr­ljah ovu ku­lom­nu, vi­dim ne na­pi­sah glav­no. Za­vr­ša­vam sa dvi­je ska­ske ko­je sam čuo od mog pri­ja­te­lja, sa ko­jim se po­ne­kad gle­dam u ki­no­lo­škom sa­ve­zu „Ma­ri bor”. Ni­je mi ja­sno ni ot­kud taj na­ziv u Cr­noj Go­ri? Pa­si­o­ni­ra­ni pri­ča­lac, eks­pert ki­no­lo­gi­je, pri­ča: „Znam čo­vje­ka ko­ji ču­da či­ni sa psi­ma. Iza­đe na trg, do­va­bi oko se­be dva­de­se­tak pa­sa, i on­da uzme jed­no­ga, i to ono­ga naj­ja­če­ga da gle­da, pra­vo u oči. Čim ga po­gle­da u oči, pas se lec­ne, i pro­de­re se, tj. za­ku­ka. Ovaj ne ski­da po­gle­da sa nje­ga, a pas se sve vi­še po­ma­mlju­je, tr­či u kru­gu i kri­vi se kao da ga ovaj de­re. Čo­vejk ni­šta ne ra­di, sa­mo gle­da psa, tj, ži­ga ga po­gle­dom, a pas, iz­gu­biv­ši sva­ku od­bra­nu od ljud­skih oči­ju, kri­vi se i de­ri­nja, uje­da­ju­ći se­be za rep. Kao da mu iz re­pa iz­li­je­ću utva­re ko­je ga na­pa­da­ju. Svi dru­gi psi, po­pa­da­ju od stra­ha, jer ne smi­ju ni da bje­že. Ta se pri­ča na­zi­va „Cr­no­gor­sko ko­lo”. Dru­ga je pri­ča pod na­slo­vom „Cr­no­gor­ska tr­ka”. Kad se za­jed­no ka­zu­ju, ne­što vi­še ot­ki­va­ju. Na­i­me, taj zna­lac pa­sa do­ve­de na pse­ći sta­di­on dva-tri psa ko­jih ho­će da se oslo­bo­di, i či­ni sle­de­će. Pr­vo ih vab­ne, i sva tri po­gle­da pra­vo u oči, dok ih ne nad­ja­ča. (Pas je još go­ri od čo­vje­ka kad bu­de nad­ja­čan oči­ma svog ga­zde ili su­par­ni­ka!)
E, kad im ta­ko izo­ba­ra oči du­še, sa­mo se pro­de­re na njih: „Tr­ka po­či­nje, le­ti­te na svoj pli­jen ko bez gla­ve”. I psi se istog tre­nut­ka okre­ću, i ko bez gla­ve po­tr­če ni­za sta­di­on, jed­no pet­sto me­ta­ra. Ta­mo ih če­ka be­ton­ski zid na­mo­lo­van naj­ljep­šim me­snim pro­iz­vo­di­ma. I ta­ko, tr­če­ći što mo­gu i što ne mo­gu, s da­hom i bez da­ha, s naj­ha­o­tič­ni­jim sli­ka­ma u mo­zgu, uda­ra­ju gla­vom o zid, i pa­da­ju ni ži­vi ni mr­tvi...”
Je­dan slu­ša­lac na kra­ju je upi­tao pa­si­o­ni­ra­nog pri­ča­o­ca: Do­bro, li­je­pe su te pri­či­ce, ali ka­kve ve­ze one ima­ju s na­ma..?
Dru­ge pri­če ko­je sam čuo od ovog ki­no­lo­ga mo­žda ću is­pri­ča­ti u na­stav­ku.
(Autor je knji­žev­nik)